Šumovit kraj Beograda

Kao što već opisah u mojim kritikama, Beograd ima sve! 
Ima i tvrđavu, prelepe parkove, planinu, plaže, reke....a ima i sjajne šumarke......
Većina ljudi ide u parkove leti, tražeći spas od vrućina i mesto za odmor. 
Nekolicina nas ide u parkove zimi! 
A verujte, kad jednom obiđete Topčider zimi pod snegom, neće vam više pasti na pamet da letnje dane pune gorućeg sunca provodite u njegovim šumama.

Topčider se nalazi izvan centra grada i važi za jedno od najlepših izletišta beograđana i ostalih posetioca ovog lepog grada.
Verujem da su sve stazice i okolina veoma sređeni i puni boja i zelenila u letnjim mesecima, ali ja ću pokušati da dočaram ovu gradsku šumu usred zime....
Decembar, mesec kad počinju mrazevi i kada vam prozorska okna krase pahuljičaste šare....mesec kad se u meni sve probudi i kad nekim čudom postajem jako živa i spremna na sve izazove.....
Sećam se jednog takvog izleta od pre par godina..... Dosadile su mi šetnje po Kalemegdanu i Tašu i predložih svom mužu i prijateljima da odemo malo dalje, da se izgubimo iz gradske bljuzgavice i smoga..... Oni baš i ne bejahu oduševljeni, ali mi naravno ispuniše želju..... Prvobitni plan je bio da odemo na Košutnjak, ali kako se ovaj park nalazi na početku Košutnjaka, zaustavili smo se u razgledanju istog. Ja bi naravno nastavila i dalje, ali uzimajući u obzir njihovo crvkotanje i zaleđene poglede, dovoljno mi je bilo i to što smo došli do Topčidera. 

A tamo.....teško je to opisati....belina toliko blještava da vam zasuze oči.... 
Ispresecane staze okovane ledom i okružene gustim granama drveća koje su pod teretom snega pognule svoje glave. Utonile nekako u svu tu prekrasnu belinu nadzirale su se klupe kao i dve česme (iz kojih se verovatno leti može piti voda). Umesto vode, tu su stajale velike oštre ledenice. 
Prolazeći dalje kroz svu tu snežnu šumu, osećajući škripu snega pod nogama i blagi mraz na licu, naiđoh i na dve fontane obučene u snežne haljine, a nedaleko od njih idući klizavim putićem dolazi se do zaleđenog jezerca sa polukružnim mostićem iznad kojeg su stajale snežno povijene grane. Voda u jezeru delimično zaleđena, plavičasti odraz neba u njoj i po koja suva otpala grančica......
Taj prizor nikada neću izbrisati iz sećanja. Kao u začaranoj ledenoj zemlji! 
Kasnije sam saznala da je upravo taj predeo oko mostića omiljeno mesto za fotografisanje beogradskih mladenaca.

Idući dalje naišli smo na skrivene spomenike - Arčibaldu Rajsu, spomenik u čast povratka Miloša Obrenovića i skulptura žene od bakra u prirodnoj veličini .  

Krenusmo dalje, kroz začarane ledene predele divnog parka i dođosmo do jedne isto tako čarobne bele građevine - Miloševog konaka. 

 Nismo ulazili unutra, već smo obišli crkvu Svetog Petra i Pavla, koja se nalazi odmah preko puta konaka. 

Tada je već mojim saputnicima bilo svega dosta i tako polusmrznuti pronašli smo mesto - restoran, gde su se oni zagrejali uz divnu toplu vatru (za njih) i topli ruski čaj. Vetar je fijukao a mojoj mašti nije bilo kraja...prosto sam osetila kao da se nalazim u nekoj divnoj planinskoj kućici, poželevši da mećava zaveje sve puteve, makar za trenutak......

Jedva čekam nove snegove da ponovo obiđem ovaj lepi beli park....i udahnem malo istinske ledene svežine......

Kalinovica

Divan kutak na Ozrenu

Gde otići sa decom za letovanje? Iako smo gotovo bombardovani informacijama o egzotičnim i morskim turističkim destinacijama, ipak smo samo zahvalili radniku u agenciji, koji se baš trudio da nam proda jako jeftin aranžman....hehehheh.
Pre toga nisam nikad bila u ovoj banji. A i ideja o letovanju u Srbiji je bila sjajna.... a zašto i ne bi? I bez tog famoznog mora, izbor je zaista veliki: planine, banje, reke, jezera.
Nakon nekoliko dana ludiranja i fotografisanja u Akva parku, šetnji po čudnim Čukama i parkovima, kao i razgledanja Miloševog konaka i Hamama, pokušaja kupanja na hladnoj reci i sakupljanja raznih kamenčica sa plaže Župan, moj fotoaparat je čeznuo za nečim novim.
I upravo je dobio ono što najviše voli-slike prirode.....
Jednog dana smo bili sa grupom turista na Ozrenu i bilo je fantastično. Vozač malog turističkog kombija nas je dovezao do Izletišta Grudno gde se nalazi specijalna bolnica za plućne bolesti i prelepo uređen prostor za šetnju, igru i izletnike, a dovoljno je samo da stanete i udišete taj svež i oštar vazduh. 
Noseći u sebi još sveže utiske sa tog izleta, rešili smo da ponovimo sve to, ali ovaj put naoružani mnogim loptama, pa smo čak uspeli i dečija kolica da uguramo u kombi.
Vozač nas je upitao da li želimo da nas odveze malo dalje od ovog izletišta i da istražimo još jedan veoma lep kraj u okolini. Mi smo se složili i on nas je nekako dovezao do mesta gde su bila parkirana mnoga vozila. Rekao nam je da pratimo šumsku stazu i da ćemo veoma brzo doći do table gde piše “Etno park Kalinovica". 

Brzo smo došli do drvene okačene table, i kroz šumarke došli do jednog velikog lepog proplanka. Tu se nalazila i jedna stara, lepa kućica sa predivnom baštom, a ispred kuće je pisalo “Etno bašta Kalinovica". 
Sve je bilo od drveta, a na terasi kuće su bili stolovi sa karo stoljnacima, koji su me podsetili na stare domaće filmove. Pored jednog stola bili su razni drveni etno motivi, pa se tako moglo videti jedno sidro i točak, a iznad jednog stola su visile osušete crvene papričice i venac od belog luka. 

To je zapravo bio mali etno restoran. Mi smo naručili sokove za osveženje, a ostali putnici su nam predložili da probamo specijalitete restorana porodice Milenković. U sledećih sat vremena uživali smo u zdravoj hrani, a na meniju su bile pogačice sa kajmakom, sirom i medom. 
Inače ovde se mogu naručiti i razne vrste pečenja.
Dok smo ručali društvo nam je pravio jedan maleni, sivi mačak, kojeg je moj sin tako jako stegao da su ostala deca počela da kukaju, a žena pored nas je žalosno upitala: "Jel živ?"

Naravno da je živ, mačka ima devet života..... osim mačaka, odmah pored bunara sa hladnom planinskom vodom, bilo je tu i nekih pernatih životinja, kao i jedan pas. 

Nakon ručka, pošli smo malo u obilazak ovog etno parka. Trčali smo po livadama i šetali po uzanim planinarskim stazama. Naišli smo i na tablu koja je označavala biciklističke staze. Zatim smo zajedno sa ostalim putnicima otišli da vidimo male ponije i konje. To je bilo sjajno! Konji su bili tako lepi, i tako umiljati, a deca su uživala jašući ih..... sva deca sem mog sina, koji je vrištao i toliko se plašio jer je mislio da su to velike krave......hahahahah.

Zatim smo nastavili šetnju po izletištu koje je prekriveno bukovom i četinarskom šumom, i tako šetajući nailazili smo na mnoge izvore pijaće vode. Svuda okolo su drvene klupe i prostor za odmor i igru, kao i uređena mesta za roštiljanje. 

Tako da smo se u povratku malo odmorili u dubokom hladu šuma, kćerka je igrala odbojku sa novim drugaricama, a ja sam skupljala šišarke. 

Nastavili smo šetnju dalje stazom kroz predeo Ozrenskih livada, koji je proglašen predelom izuzetnih odlika zbog prelepih pejzaža. 

Sa livada se pruža pogled na izletište Grudno.

Verujte, moj fotoaparat je uživao, i napravio gomilu lepih fotografija, a mi smo se toliko umorili da posle ovoga nismo dva dana pomišljali na bilo kakve šetnje.