Gde se sakriti od vrućina u Beogradu? Ili šta posetiti a da ne bude već viđeno...
Obično kada idem u Beograd (a idem gotovo jednom mesečno) uvek se nekako nađem na Tašu i onda kao programirana idem pešaka do Kalemegdana. Usput prođem pored mog omiljenog dela grada, a to je Trg Nikole Pašića...
Ali, ovog puta sam želela nešto novo, a opet nešto gde neće biti pakleno vruće.
Ja inače mrzim leto, i kad bi mogla zavukla bi se u neku pećinu (kao medved) i probudila tamo negde sredinom oktobra.
Prvo što mi je palo na pamet je Kalemegdan - nepresušni izvor lepote, veličine i istorije... a opet, kao što rekoh, mali milion puta već posećen s moje strane.
A onda, kao da mi se neggde u glavi upalila ona mala, žuta lampica Botanička Bašta!
Nikada zaista nisam posetila ovo mesto, mada sam čula za njega.
Međutim trebalo je doći do tamo.... a kako sve podatke dobijete na trivagu i uz pomoć prijatelja (Belke), nekako sam uspela da sve organizujem i dođem do ovog mesta.
Jeste malo naporno pešaka na više od 30 stepeni, ali vredelo je.
Velika kapija i zelenilo, ukazivalo je na to da sam na pravom mestu. Očekivala sam nešto mnogo veće, ali upravo ovakva kakva je, čini da se osećate lepo i zadovoljno.
Uđosmo kroz kapiju, s leve strane se nalazi neka drvena kućica gde se prodaju karte i suveniri. A onda mnogo putića.... kojim poći?
Kćerka je navalila da idemo odmah u japanski vrt, ali pođosmo desno, na suprotnu stranu... svuda oko nas visoko drveće, koje ne daje sunčevim zracima da prodru do nas. Na svakom drvetu, žbunu i cvetu je lepo napisano i objašnjeno koja je to vrsta i odakle je. Tako smo zapazile srebrnu lipu, medveđu lesku, hrastove i breze....
Zaboravih da kažem da je na samom ulazu u carstvu zelenila i spomenik Josifu Pančiću srpskom botaničaru i lekaru. U daljini stoji lepa žuta zgrada i mali lav sa krilima koji je nekako skriven u žbunju.
Idući putićem prolazite kroz pravo malo carstvo, i osećaj je kao da ste negde duboko u šumi.
Na prvom izlazu iz šumice dolazimo do česme koju okružuje visoko crveno žbunje, tj žbunje sa vatreno crvenim cvetovima. Oko česme je deo betonskog putića koji je oslikan kao morska voda sa malim ribicama i ostalim morskim stvorenjima.
Svuda usput su klupice i mesta za sedenje, a ono što je veoma interesantno jesto to da smo videle više od pet bebica koja mirno spavaju u svojim kolicima dok ih bake i deke šetaju... a kako i ne bi spavale, kad ih okružuje hladovina i ptičije cvrkutanje.
Zatim smo prošle pored staklenika i okruglog bazena sa biljkama, a svuda pokraj nas su bili mali žirići, kesteni, šišarke.
Dođosmo i do jedne čistine, tj jedne velike livade sa lepo uređenom travom i cvetićima i nekom vrstom prelepo visokog bilja koje se njihalo na povetarcu....
Malo niže kuda vas put vodi, dolazite do ulaza u Japanski Vrt. Šljunkovit putić nas je doveo do karakteristične kućice i mostića koji stoji iznad potoka koji se sliva u prelepo jezerce.
Jezero je zaista čarobno sa lokvanjima i nekim čudnim biljem, a kroz guste krošnje okolnog dveća prodiru zraci koji oslikavaju ceo prostor u vodi. Jednom rečju fantastična oaza mira i zelenila.....
Tu smo se najviše zadržale i fotografisale svaki delić, a zatim se uputile nazad.... sedele smo malo na klupici i uživale u svom tom veličanstvenom prizoru i mešavini vedrih boja i zvukova.......
Do botaničke bašte se može doći iz više pravaca...Mi smo se pored skupštine spustile pešaka Takovskom ulicom....Može se doći i autobusima kao i tramvajem broj 2 koji ide do Kalemgdana.....
Iz predhodno navedene kritike se vidi kako je ovo mesto čarobno i sušta suprotnost užurbanom gradu, te ako ste ljubitelj prirode naćićete malko vremena da je posetite prilikom šetnji kroz Beograd.
Cena karte je simbolična i iznosi 150 din. Deca do 7 godina ne plaćaju ulaz, kao i studenti biologije.
Botanička Bašta je nastala 1855. godine a nazvana je u čast dede Milana Obrenovića - Jevrema Obrenovića. 1892. godine u okviru bašte podinuta je i staklena bašta.
Danas bašta broji preko 1000 biljnih vrsta, a u njenom sklopu su i herbarijum i biblioteka.
2004. godine je izgrađen i Japanski Vrt, koji je prava mala atrakcija.
Obično kada idem u Beograd (a idem gotovo jednom mesečno) uvek se nekako nađem na Tašu i onda kao programirana idem pešaka do Kalemegdana. Usput prođem pored mog omiljenog dela grada, a to je Trg Nikole Pašića...
Ali, ovog puta sam želela nešto novo, a opet nešto gde neće biti pakleno vruće.
Ja inače mrzim leto, i kad bi mogla zavukla bi se u neku pećinu (kao medved) i probudila tamo negde sredinom oktobra.
Prvo što mi je palo na pamet je Kalemegdan - nepresušni izvor lepote, veličine i istorije... a opet, kao što rekoh, mali milion puta već posećen s moje strane.
A onda, kao da mi se neggde u glavi upalila ona mala, žuta lampica Botanička Bašta!
Nikada zaista nisam posetila ovo mesto, mada sam čula za njega.
Međutim trebalo je doći do tamo.... a kako sve podatke dobijete na trivagu i uz pomoć prijatelja (Belke), nekako sam uspela da sve organizujem i dođem do ovog mesta.
Jeste malo naporno pešaka na više od 30 stepeni, ali vredelo je.
Velika kapija i zelenilo, ukazivalo je na to da sam na pravom mestu. Očekivala sam nešto mnogo veće, ali upravo ovakva kakva je, čini da se osećate lepo i zadovoljno.
Uđosmo kroz kapiju, s leve strane se nalazi neka drvena kućica gde se prodaju karte i suveniri. A onda mnogo putića.... kojim poći?
Kćerka je navalila da idemo odmah u japanski vrt, ali pođosmo desno, na suprotnu stranu... svuda oko nas visoko drveće, koje ne daje sunčevim zracima da prodru do nas. Na svakom drvetu, žbunu i cvetu je lepo napisano i objašnjeno koja je to vrsta i odakle je. Tako smo zapazile srebrnu lipu, medveđu lesku, hrastove i breze....
Zaboravih da kažem da je na samom ulazu u carstvu zelenila i spomenik Josifu Pančiću srpskom botaničaru i lekaru. U daljini stoji lepa žuta zgrada i mali lav sa krilima koji je nekako skriven u žbunju.
Idući putićem prolazite kroz pravo malo carstvo, i osećaj je kao da ste negde duboko u šumi.
Na prvom izlazu iz šumice dolazimo do česme koju okružuje visoko crveno žbunje, tj žbunje sa vatreno crvenim cvetovima. Oko česme je deo betonskog putića koji je oslikan kao morska voda sa malim ribicama i ostalim morskim stvorenjima.
Svuda usput su klupice i mesta za sedenje, a ono što je veoma interesantno jesto to da smo videle više od pet bebica koja mirno spavaju u svojim kolicima dok ih bake i deke šetaju... a kako i ne bi spavale, kad ih okružuje hladovina i ptičije cvrkutanje.
Zatim smo prošle pored staklenika i okruglog bazena sa biljkama, a svuda pokraj nas su bili mali žirići, kesteni, šišarke.
Dođosmo i do jedne čistine, tj jedne velike livade sa lepo uređenom travom i cvetićima i nekom vrstom prelepo visokog bilja koje se njihalo na povetarcu....
Malo niže kuda vas put vodi, dolazite do ulaza u Japanski Vrt. Šljunkovit putić nas je doveo do karakteristične kućice i mostića koji stoji iznad potoka koji se sliva u prelepo jezerce.
Jezero je zaista čarobno sa lokvanjima i nekim čudnim biljem, a kroz guste krošnje okolnog dveća prodiru zraci koji oslikavaju ceo prostor u vodi. Jednom rečju fantastična oaza mira i zelenila.....
Iz predhodno navedene kritike se vidi kako je ovo mesto čarobno i sušta suprotnost užurbanom gradu, te ako ste ljubitelj prirode naćićete malko vremena da je posetite prilikom šetnji kroz Beograd.
Cena karte je simbolična i iznosi 150 din. Deca do 7 godina ne plaćaju ulaz, kao i studenti biologije.
Botanička Bašta je nastala 1855. godine a nazvana je u čast dede Milana Obrenovića - Jevrema Obrenovića. 1892. godine u okviru bašte podinuta je i staklena bašta.
Danas bašta broji preko 1000 biljnih vrsta, a u njenom sklopu su i herbarijum i biblioteka.
1995. godine je proglašena za spomenik prirode od velikog značaja.
2004. godine je izgrađen i Japanski Vrt, koji je prava mala atrakcija.
Нема коментара:
Постави коментар