Šumovit kraj Beograda

Kao što već opisah u mojim kritikama, Beograd ima sve! 
Ima i tvrđavu, prelepe parkove, planinu, plaže, reke....a ima i sjajne šumarke......
Većina ljudi ide u parkove leti, tražeći spas od vrućina i mesto za odmor. 
Nekolicina nas ide u parkove zimi! 
A verujte, kad jednom obiđete Topčider zimi pod snegom, neće vam više pasti na pamet da letnje dane pune gorućeg sunca provodite u njegovim šumama.

Topčider se nalazi izvan centra grada i važi za jedno od najlepših izletišta beograđana i ostalih posetioca ovog lepog grada.
Verujem da su sve stazice i okolina veoma sređeni i puni boja i zelenila u letnjim mesecima, ali ja ću pokušati da dočaram ovu gradsku šumu usred zime....
Decembar, mesec kad počinju mrazevi i kada vam prozorska okna krase pahuljičaste šare....mesec kad se u meni sve probudi i kad nekim čudom postajem jako živa i spremna na sve izazove.....
Sećam se jednog takvog izleta od pre par godina..... Dosadile su mi šetnje po Kalemegdanu i Tašu i predložih svom mužu i prijateljima da odemo malo dalje, da se izgubimo iz gradske bljuzgavice i smoga..... Oni baš i ne bejahu oduševljeni, ali mi naravno ispuniše želju..... Prvobitni plan je bio da odemo na Košutnjak, ali kako se ovaj park nalazi na početku Košutnjaka, zaustavili smo se u razgledanju istog. Ja bi naravno nastavila i dalje, ali uzimajući u obzir njihovo crvkotanje i zaleđene poglede, dovoljno mi je bilo i to što smo došli do Topčidera. 

A tamo.....teško je to opisati....belina toliko blještava da vam zasuze oči.... 
Ispresecane staze okovane ledom i okružene gustim granama drveća koje su pod teretom snega pognule svoje glave. Utonile nekako u svu tu prekrasnu belinu nadzirale su se klupe kao i dve česme (iz kojih se verovatno leti može piti voda). Umesto vode, tu su stajale velike oštre ledenice. 
Prolazeći dalje kroz svu tu snežnu šumu, osećajući škripu snega pod nogama i blagi mraz na licu, naiđoh i na dve fontane obučene u snežne haljine, a nedaleko od njih idući klizavim putićem dolazi se do zaleđenog jezerca sa polukružnim mostićem iznad kojeg su stajale snežno povijene grane. Voda u jezeru delimično zaleđena, plavičasti odraz neba u njoj i po koja suva otpala grančica......
Taj prizor nikada neću izbrisati iz sećanja. Kao u začaranoj ledenoj zemlji! 
Kasnije sam saznala da je upravo taj predeo oko mostića omiljeno mesto za fotografisanje beogradskih mladenaca.

Idući dalje naišli smo na skrivene spomenike - Arčibaldu Rajsu, spomenik u čast povratka Miloša Obrenovića i skulptura žene od bakra u prirodnoj veličini .  

Krenusmo dalje, kroz začarane ledene predele divnog parka i dođosmo do jedne isto tako čarobne bele građevine - Miloševog konaka. 

 Nismo ulazili unutra, već smo obišli crkvu Svetog Petra i Pavla, koja se nalazi odmah preko puta konaka. 

Tada je već mojim saputnicima bilo svega dosta i tako polusmrznuti pronašli smo mesto - restoran, gde su se oni zagrejali uz divnu toplu vatru (za njih) i topli ruski čaj. Vetar je fijukao a mojoj mašti nije bilo kraja...prosto sam osetila kao da se nalazim u nekoj divnoj planinskoj kućici, poželevši da mećava zaveje sve puteve, makar za trenutak......

Jedva čekam nove snegove da ponovo obiđem ovaj lepi beli park....i udahnem malo istinske ledene svežine......